Kritičari smatraju da neki od ovih običaja predstavljaju kršenje ljudskih prava ili da doprinose širenju seksualno prenosivih bolesti

Afrika je dom različitim kulturama i bogatoj tradiciji. Ali, ima i gomilu neobičnih i kontroverznih seksualnih običaja. Pristalice ovih običaja često navode koliko su korisni ti rituali, za koje se smatra da se i dalje odvijaju u udaljenim selima. Kritičari, međutim, ističu da neki od njih predstavljaju kršenje ljudskih prava ili da doprinose širenju seksualno prenosivih bolesti, prenosi portal Face2faceafrica.com.

Seksualno čišćenje
Zvana Kusasa Fumbi, ova tradicija se praktikuje u nekoliko afričkih zemalja, uključujući Malavi, Zambiju i Keniju. Prema tom ritualu od mladih devojaka se traži da imaju seks sa plaćenim muškim prostitutkama koje zovu "hijenama", nakon što su dobile prvu menstruaciju, postale udovice ili imale abortus.

Seksualno čišćenje je tradicija koja traje tri dana. Devojke se odvode na tajno mesto gde provode vreme učeći o različitim aspektima žene, uključujući i to kako zadovoljiti muškarca. Poslednjeg, trećeg dana, poziva se "hijena" da očisti devojku. Lokalni stanovnici veruju da ova praksa sprečava bolesti.

U svetskoj javnosti je ova praksa osvanula u medijima pre dve godine, kad je BBC otkrio čoveka koji je bio unajmljen da spava sa devojkama. Erik Aniva, inače HIV pozitivan, rekao je da je "seksualno očistio" više od 100 žena i devojaka. Od tada mnogi aktivisti sprovode kampanju protiv te prakse, za koju se veruje da se i dalje odvija u udaljenim krajevima Malavija.

Provera devičanstva
Ovo je popularna tradicija u Južnoj Africi, posebno među pripadnicima Zulu naroda, koji uglavnom žive u provinciji KvaZulu Natal. Kvalifikovani ispitivač devičanstva proverava devojke koje učestvuju u ovoj ceremoniji, a procedura se obavlja u posebno izdvojenoj prostoriji uz pomoć golih ruku.

Od devojaka se zahteva da legnu na leđa, nakon čega "tester" gleda da li je himen netaknut. Ako je sve kako treba, devojka dobija sertifikat o devičanstvu.

Tokom godina, mnoge grupe za ženska prava su pozivale na ukidanje ove stare prakse. Međutim, lokalni stanovnici kažu da je ovaj običaj neophodan, posebno zbog pojave HIV/side u Južnoj Africi.

Ceremonija krađe žene
Ovo je praksa plemena Vodabe, podgrupe naroda Fulani u regionu Sahel. Tokom ceremonije muškarci se oblače i šminkaju, a lica obično boje različitim nijansama. Potom plešu spektakularni Gerevol ples kako bi privukli žene na ceremoniji, bez obzira da li su udate ili ne.

Žene takođe mogu da biraju koliko god muškaraca žele i mogu imati seks sa svima njima pre nego što se "skrase" s jednim. Zanimljivo je to da nije bitno koliko je dugo žena udata – jednom kad izabere muškarca pleme prihvata novu zajednicu i odnosi se prema njoj kao prema ozvaničenom braku.

Izvor: srbijadanas.com

Objavljeno u Planeta
sreda, 02 avgust 2017 00:00

Sok od paradajza iz Stanišića

Žene iz Stanišića, jednog od najvećih sela somborske opštine kroz Udruženje "Udahni život" uspešno se bave proizvodnjom organskog povrća i plasiranjem kvalitetnog organskog napitka od paradajza na ovdašnje zahtevno tržište. I ako sredstva koja zarađuju nisu značajna, zacrtani cilj je pogon za preradu povrća na tradicionalan način.

Da je ekonomski opstanak na selu moguć i da povrtarstvo može biti i te kako isplativa poljoprivredna grana u Vojvodini, pokazuje jedinstven primer proizvodnje organskog povrća, prvenstveno paradajza i paprike, koje vešto rade članice Udruženja žena "Udahni život" iz Stanišića.

"Kupci su naši sugrađani iz Stanišića, a uspešno ga prodajemo i u Somboru. Prerađeni proizvod u ili ceđeni sok od paradajza plasiramo u Novom Sadu i Beogradu, jer imamo mrežu udruženja i preko te mreže uspešno plasiramo naše proizvode. Pored soka od paradajza, prodajemo još i ajvar i sušeni čeri u ulju", kaže Ljiljana Gusić, predsednica Udruženja "Udahni život" Stanišić.

"U prostorijama udruženja organizujemo edukacije i svim zainteresovanim ženama pokazujemo kako mi uzgajamo organsko povrće i proizvodimo ceđeni sok od paradajza na tradicionalan način", kaže Svetlana Bulović, članica Udruženja "Udahni život" Stanišić.

Sredstva od prodaje organskog povrća ulažu se u nove aktivnosti i dalji ciklus proizvodnje soka od paradajza čime ove žene dopunjuju i kućni budžet.

"Sredstvima pomažemo dalji rad udruženja i svakako dopunjujemo kućni budžet. U početku smo imali straha da li ćemo uspeti sa ovim projektom i kako će krenuti organska proizvodnja, ali pokazalo se da je ta ideja bila pun pogodak", kaže Dragana Kovačević, članica Udruženja "Udahni život" Stanišić.

Tradicionalni proces proizvodnje soka od paradajza zahteva da se prvo organsko povrće bere, nakon čega se detaljno pere, secka, pasira i priprema za dalju termičku obradu.

"Tajna kuvanja domaćeg ceđenog soka od paradajza je da se prati receptura naših baka i da sve odradimo kako su to i one nekada radile. Prvenstveno je važno da se u sve što radite uloži puno ljubavi i truda i onda je uspeh zagarantovan", kaže Dragica Vasiljević, Udruženje "Udahni život" Stanišić.

U plastenicima Udruženja "Udahni život" žena iz Stanišića godišnje se proizvede preko tona paradajza i oko pola tone paprike. Ovo je pravi način na koji se pokazuje ekonomsko osnaživanje žena u ruralnoj sredini i to je primer koji mnogi treba da slede.

Izvor: RTV

Objavljeno u Somborske vesti
nedelja, 04 jun 2017 00:00

Slavska trpeza naših baka

Manifestacija će biti održana 10. juna 2017.godine sa početkom u 12 časova u dvorištu DOO ’’Agrobezdan’’, Somborski put bb u Bezdanu.

Cilj manifestacije je promocija tradicionalnih poslastica koje predstavljaju osnovu očuvanja i negovanja kulture i tradicije ovog regiona.

Informacije: TU ’’Vikend’’ Bezdan, tel. 064/6407508

Objavljeno u Somborske vesti
četvrtak, 03 novembar 2016 00:00

Somborski sir za kafane i bečki dvor

Svetski priznat brend usavršile salašarke iz negdašnje Bačko-bodroške županije. Recept za “bogovski” delikates kriju majke od ćerki, a odaju svekrve snajama kako bi tajna ostala u kući

U TEM Somboru svega ima i svega je bilo, ali nešto najbolje što je ikad postojalo je sir “za dušu i lek”, čiju su proizvodnju usavršile salašarke nekadašnje Bačko-bodroške županije. Somborski sir, sa zaštićenim geografskim poreklom, bio je jedini autohtoni sir s prostora bivše Jugoslavije koji je priznala Svetska mlekarska organizacija. Oni koji su ga probali, danas ga čežnjivo traže, jer se proizvodi u simboličnim količinama, a nekad je služen i u kafanama.


- Najnormalnija stvar u somborskim kafanama pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bila je porcija somborskog sira za doručak, užinu i večeru. Uz sir, koji je bio posut slatkom alevom paprikom, servirani su isečena glavica crnog luka i parče hleba, a nuđena je i čaša belog vina ili špricera - svedoči Miroslav Božin, novinar iz Stapara, sela kod Sombora, koje održava tradiciju proizvodnje somborskog sira.

Najstariji pisani trag o prodaji ovog sira potiče iz 1748. godine, kad je zabeleženo da je u Novom Sadu “za jednu kačicu sira naplaćivana pijačarina od tri novca”. Veliku trgovinu somborskim sirom započeo je krajem 19. veka Daša Grujić, koji ga je prodavao širom Austrougarske. Omiljeni sir jeo se i na bečkom dvoru, a tridesetih godina prošlog veka trgovac Žarko Ćirilov ga je plasirao u Pariz.

Posle Drugog svetskog rata, somborski sir je pravio prehrambeni kombinat “Bačka”, a kasnije i mlekara “Somboled”.

- Dolazili smo vozom u Sombor, pa fijakerom do “Bačke”, na uglu Pariske ulice i “Ćelavog trga”. Sir se nalazio u velikoj kačici od desetak kilograma. Sekli su ga dugačkim, oštrim nožem u kriške, pa stavljali na plitki tanjir. Iz njega su izlazili ljubav salašarki koje su ga pravile i prodavale u belim maramama i keceljama na pijaci, čistota podneblja i ukusi ravnice. Bio je to bogovski sir - sećanje je novinara Ljube Vukmanovića iz Novog Sada.

Somborski sir je gotovo dva veka pravljen isključivo od punomasnog ovčijeg mleka, a danas je njegova dominantna osnova kravlje mleko. Osim po božanstvenom ukusu i žućkasto-beloj boji, somborski sir je prepoznatljiv i po tome što trećina “kipi” iz kačice i liči na uskislo testo ili klobuk ogromne pečurke.

- Ministarstvo prosvete je 1920. godine tražilo da 16 učenica izučava somborsko sirarstvo. Gradski senat je odgovorio da to nije moguće, jer ne postoji žena u Somboru koja bi odala porodičnu tajnu pravljenja somborskog sira. Ni majke ćerkama nisu prenosile recept da njihovom udajom ne bi otišao u drugu kuću. Isključivo su tajnu otkrivale svekrve snajama - predočava somborski hroničar Milan Stepanović.

Izvor: Novosti

Objavljeno u Somborske vesti
nedelja, 24 januar 2016 06:35

Vojvođanske priče: Bircuz pamti salašare

Jedna od omiljenih kafana radi već više od 130 godina. "Lončić", pijaca, vašar, crkva redovna maršuta Somboraca.

UTOČIŠTE ljudi koji su živeli na salašima, ali i kutak za običan svet koji je oduvek voleo pravi bircuz. Onaj bački, boemski, sa kvalitetnom hranom i, naravno, dobrom tamburaškom muzikom. Znalo se da kad ovde zasvira tamburaška "banda", takve nema nigde na severu Bačke.

Ime, pomalo neobično. Tradicija se već meri decenijama. Reč je o najstarijoj kafani u Somboru. O čuvenom, vazda popularnom i hvaljenom "Lončiću". Osnovana je odviše davne 1884. godine, a nalazi se u Ulici Miloša Obilića broj 8. Kad Somborce pitate: "Gde je 'Lončić'", bez razmišljanja će vam odgovoriti: "Samo tražite kružni tok i najstarije gradsko naselje Prnjavor".

Mnogo godina je ova kafana bila i svratište salašara. Tačnije, njihov drugi dom, kada sa svojih udaljenih salaša dođu u varoš. U dvorištu i pod strejama kafane ostavljali bi konje i kola i odlazili u varoš: na pijacu, vašare ili u crkvu. Najčešće su odlazili na varošku pijacu kako bi prodali ono što su proizveli: mleko, sir, jaja, voće i povrće, meso... Znalo se da će ih, po povratku, sačekati otimareni konji za koje je, kao i za sve ono što su imali u kolima, bio zadužen neko od pomoćnih radnika kafane.

- Salašari bi svraćali u kafanu na rakiju, vino, špricer. Često su i gostima plaćali piće. To je bila neka vrsta vraćanja duga vlasniku kafane koji je angažovao pomoćnog radnika da im pripazi konje i imovinu. On bi obavezno dobijao bakšiš - kao da lista bogat letopis "Lončića" Aleksandar Katić, sin Jele i Lazara Katića, sadašnjih vlasnika ovog boemskog mesta. - Ovde su se, nekada davno, održavali i razni skupovi i politički zborovi.

Prvi vlasnik kafane bio je Bogoljub Hiđoš, kome je pomagala supruga Eržebet. Godinima je "Lončić" menjao vlasnike, ali ne i enterijer. Zgrada je ostala ista kao pre mnogo decenija, mada je s vremenom morala da se malo dotera. Dotrajale stolove i stolice vlasnici su popravljali ili zamenjivali autentičnim. Oblik čaša, šank, karirani stolnjaci... Sve je isto kao nekada.

Lazar i Jela Katić o kafani brinu od 1977. godine, a kafanskim poslom uglavnom se bavi Aleksandar. Kafanski letopis je prepun lepih uspomena. I dragih gostiju. Pa i raznih zgoda i nezgoda. Zabeležen je, pre mnogo godina, i ovaj događaj: došli u kafanu roditelji sa tek krštenom bebom. Jedna, druga, treća tura. I bebi, izgleda, prijala kafanska atmosfera, pa se ućutala. A roditelji, onako veseli, poželeli da promene kafanu. I krenu bez deteta. Jednostavno, maligani su učinili svoje tako da su bebu zaboravili u kafani. Srećom, hitri konobari su bebu brzo predali roditeljima. Naravno, u drugoj kafani.

Ili ova, takođe istinita dogodovština: gost Franja Krnčar Tuntika, inače nadničar, jednog je sumornog dana 1992. godine stajao kraj šanka, kada je vlasnica Jela ispred kafanskih vrata ugledala najlon kesu. Zamolila ga je da je donese. Kad je otvorila, u trenu je zanemela. Unutra su bili svežnjevi deviza. Brzo je izbrojala 8.000 nemačkih maraka. Sve je prijavljeno policiji kako bi se pronašao vlasnik novca, a Franja je novu čašicu rakije popio na veresiju, jer u džepu nije imao ni žute banke!

U godinama što su prohujale u "Lončić" su, kao gosti, svraćali ugledni Somborci, boemi, boljestojeći seljaci, običan svet... Poslednje dve decenije ovde dolaze i mlađi gosti kako prekinuli tradiciju svojih dedova i očeva.

Zvonce za turu pića

U KAFANI "Lončić" i danas postoji odvojeni prostor za kartaroše, koji uz priču i piće prekraćuju vreme. Pored stola je i malo zvonce kojim gosti dozivaju konobara da ponovi turu pića.

Izvor: Večernje novosti

Objavljeno u Drugi pišu
ponedeljak, 10 novembar 2014 06:20

Bački Monoštor: Etno kuća stara vek i po

U Bačkom Monoštoru posebna briga posvećuje se bogatoj tradiciji, kroz očuvanje starih zanata, običaja, nošnji, tradicionalnih jela. Sve to nalazi se na jednom mestu, u jednoj od etno kuća, ''Mali Bodrog'', vlasnice Jelisavete Bešenji.

"Monoštorska šokačka kuća otvorena je u avgustu 2008. godine, za našu veliku manifestaciju ''Bodrog fest''. Ovo je jedna autentična monoštorska šokačka kuća, stara vek i po i građena je u autentičnom stilu - ima krov od trske, zemljani pod, zemljane zidove", priča Jelisaveta Bešenji.

U ovoj etno kući sa četiri sobe sve je autentično sa šokačkom tradicijom. Sav kućni nameštaj Jelisaveta je skupila od svoje i porodice svog supruga, ali ima i donatora dobre volje, koji su pomogli da etno kuća bude u potpunosti autentična.

"Dolaze nam đačke ekskurzije Sombora, Vrbasa, Apatina, penzionerska udruženja iz Vojvodine, Beograda, a bilo je gostiju iz Švajcarske, Mađarske i Hrvatske i Slovenije", dodaje Jelisaveta.

Na pitanje da li se pokajala zbog seoskog turizma, Jelisaveta odgovara da nije.

"Teško je, puno je to posla… ali kad postoji dobra volja i puno ljubavi, onda i nije teško, uz pomoć lokalnog udruženja građana ''Podunav''. Tu je i motiv da se ne zaboravi tradicija i da se prikaže nešto lepo'', ističe vlasnica Jelisaveta Bešenji i dodaje da je u selo ostalo još samo pet autentičnih kuća od zemlje, pokrivenih trskom.

Izvor: RTV

Objavljeno u Drugi pišu
nedelja, 09 novembar 2014 04:59

Od kulena do kolača

Bački Monoštor je poznat po kulenu od divljači u katama, pa ne iznenađuje što su i na ovogodišnjem sajmu značajno mesto zauzele prerađevine od mesa. Antun Šmicer, jedan od proizvođača, kaže za RTV da je reč o receptima starim i po stotinu godina i da je reč o proizvodima koji se prave isključivo od jelenskog mesa. ...

"Plan nam je da ove godine proširimo ponudu i da se sledeće sezone pojavimo sa pršutom od jelena", kaže Antun.

Sve što vredne ženske ruke mogu da naprave izloženo je na ovogodišnjem sajmu. Udruženja žena iz okoline Sombora i Monoštorke, pokazale su da nisu zaboravile tradicionalne recepte svojih baka, ali i da prate trendove u pravljenju torti.

Margareta Đurđević, autorka jedne od najzanimljivijih torti kaže da to radi iz ljubavi i da bi ugodila svojoj deci.

"Torta je teška 13 kilograma, pravila sam je celu noć, a zanimljiva je po tome što nema brašna", kaže Margareta.

Specifičnost ovogodišnje manifestacije je predstava Ženski razgovori, koju su prema tekstu Duška Radovića pripremile naše Monoštorke, kaže Zdenka Mitić, organizatorka Sajma.

Za poljoprivrednike su stručnjaci PŠ Sombor, održali predavanje o organskoj proizvodnji, a manifestaciju je kao i prethodnih godina podržao Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova.

Izvor: RTV

Objavljeno u Somborske vesti

Ostavite vaš komentar i ovde...

Još vesti iz kategorije...

Newsletter

Prijavite se na Newsletter i dobijajte najnovije vesti u vaš inbox
Top